Dobar dan svima, ja sam Megy!
Od rujna me možete vidjeti kraj Petre. Prije toga sam bila kod Damira koji me naučio jako puno toga, a nas dvoje skupa naučili smo Petru puno toga. Ona i ja smo sad terapijski tim u Centru Stančić. Radimo u Dnevnom centru Dugo Selo, kod tete Snježane. Ja sam ona tamnija, kovrčava, malo niža kolegica. Petra ima majice za posao s medvjedićima i slovima, a moja je žuta. Nekad imam i ukrase na sebi. To nasmijava male i velike ljude oko nas. Jako volim veselje jer sam i ja veseljak. Petra kaže da sam i potkožnjak. Nisam sigurna što to znači jer sam baš jako dlakava.
Moj zadatak je važan – ja sam tu da malim ljudima pomognem da lakše postanu veliki. Učim s njima, igram se, mazim, uz njih sam. Trudim se jer vidim da me trebaju. Moraju još puno vježbati i učiti, a nekad im je teško. Volim im pokazati kako to može biti zabavno, a pokažem im i trikove koje sam naučila. Kažu mi da nešto napravim i ja to napravim za njih, a oni se onda smiju i daju mi nagradu. Nekad ležimo skupa ili sam im u krilu, sjedim kraj njih dok pišu, crtaju ili čitaju – nekad čak i na stolici! Kad vide koliko mi se sviđa priča prestanu se sramiti i čitaju ponosno kako bi i trebali. Posebna mi je čast slušati njihove priče, a njihove divne slike držim iznad svog mjesta na poslu. Volim i nakit koji mi rade pa me ukrase. Ostavljaju mi poklončiće koji me iznenade sljedeći dan. Lijepo je što misle na mene i kad me nema. Kad mi nešto donesu, sličice, igračkice, bilo što, ja to sve pregledam i nasmijem se kad mi kažu što je to. Nekad ja nešto donesem njima pa mi moraju reći kako se to zove, koje je boje, oblika, veličine, čemu služi i slično. Volim im pokazati svoje igračke i što se s njima može, a pokažem im i što se može s igračkama na poslu. Kad im veliki ljudi slože poligon pomognem im prijeći ga. Jedva dočekam odvesti ih do kraja puta jer je tamo nešto fora. Nekad je poligon stvarno zabavan, samo im to trebam pokazati, a nekad su nesigurni, no sa mnom su hrabriji. Ja sam komunikativna pa ih nekad i zapričam. Lomljenje i brojanje keksića je zabavna i fina aktivnost. Nije nam stran niti ples ni pjesma. Često radimo na poslu neke stvari koje Petra prije toga sa mnom doma vježba. Bude baš ponosna kad onda nas dvije naučimo to i male ljude raditi. Rade stvari za mene, zbog mene. Meni kažu stvari koje nikome drugome ne kažu. A meni su vam oni super baš takvi kakvi jesu. Vesele se i oni meni i ja njima, a u meni pronalaze i utjehu. Kad Petra donese one najmanje ljude ja sam najmirnija, najnježnija i najstrpljivija na svijetu. Oni još ne znaju gdje nekog kao ja smiju dodirivati, a gdje ne, koliko jako mogu primiti… Nisam niti ja to znala kad sam bila mala. Petra ih uči tome uz još puno toga, a ja joj pomažem. Kad uče sjediti ili hodati na dvije noge pazim da ne padnu, kad bace stvari odem po njih, a kada plaču dođem im obrisati suze, smirim ih. Petra tad kaže da sam nevjerojatna. Ni to ne znam što znači, ali sretna je kad to govori pa sam sretna i ja. A i mali ljudi su puno bolje.
„To je to.“ rekao bi Damir. Zato vam mi i jesmo tim u Centru Stančić. Ja to znam jer ja sam pametan pas. Oh da, jesam li zaboravila spomenuti da sam pas? -Genijalan, kaže Petra.
p.s. Petra i ja smo nedavno položile ispit. Petra je pokazivala znakove stresa, ali ja sam znala da će sve biti u redu. Znali su i kolege u Dnevnom centru pa su nam pripremili darove i tortu samo za mene. Hvala im što su vjerovali u nas. I hvala na torti, bila je mljac!
Pozdrav velikima i malima, pusa,
Megy, terapijski pas
